Friday, July 22, 2011
Monday, August 3, 2009
И криплови су чести и свакодневна ствар, рекох спаци боже Österreich… Part I
Budapest. Чита се Будопешт. Иако се географски можда и не налази баш у центру Мађарске (мада није далеко ни од тог појма), у сваком другом смислу ријечи ова метропола је управо то – метрополис. То такође значи да, ако узмете Будимпешту за полазну основу свог путовања, у зависности ка којој страни свијета (боље речено ка којој сусједној држави) кренете, тако ће и крајолик да се мијења (са наравно часним изузетком Будимпеште, која је у правом смислу ријечи the hub, ван свих класификација).
Елем, док различитост земље Árpáda по правцу сјевер-југ и није толико драстична (нерепрезентативност јужне стране, према Србији у поређењу са словачком страном надокнађује град Сегедин и осјећај да се иде „кући“, додуше одушевљење пада у воду кад се стигне на Хоргош, „капију ЕУ“, али о томе другом приликом) дотле се разлика по линији запад-исток може користити као илустрација вриемена Хладног рата. Нисам баш компетентан да причам како је тада било, да ли је тад гвоздена завјеса ишла преко Будимпеште, али сад као да та невидљива подјела на источну и западну Европу као да иде дуж Дунава.
Ова источна страна, према Украјини и Румунији, јесте најсиромашнија а самим тим и извор највећих социјалних тензија и немира, а и да будемо поштени, и земља је тамо најшкртија и најнезахвалнија, а сем Дебрецина и не постоји град вриједан помена.
На другој страни, чека дио некада заједничке монархије. Чим се крене на запад, пејзаж се мијења. Близина Беча (топоним који смо покупили од Мађара, једино они Wien зову Bécs) утиче на изглед, хигијену, навике. Чак и град Ђер (Győr) зову предграђем Беча-
- Keleti palyaudvár. Источна жељезничка станица. Карта до Беча, повратна, са дводневном пропусницом за градски превоз у Бечу дође 31 евро, тзв. kirandulojegy – карта за екскурзију.
- Воз пун свакаквих фаца. Ово је једна од омиљених транзитних линија из источне и западну Европу, и обрнуто. 3 сата до Westbanhof. Срећа па ми за судоку (290 форинти) није потребно знање мађарског. Прекопута мене бакице са ранцима. Енглескиње. Свака част. Нашим пензосима врхунац туризма представља одлазак 25-цом до Каленића.
- Не знам зашто сам утриповао да ми воз стаје на Südbanhof. Стурио сам се да нађем хостел, да бих на пола вожње градским скапирао да ми је хостел на 200 метара од станице на коју ми је воз стао. Не бих ја био ја да нисам направио круг по граду џабе.
- Знам да има по граду пун враг наших. Признајем да се и не радујем зоме баш нешто.
- Један од (ријетких) разлога због којих би мијењао (ако бих мијењао) Будимпешту за рецимо овај град јесте због лијепих жена. Тачније, ружноћа мађарских жена је епска. О томе би се могло написати неко филозофско дјело од 1000 страна, типа „Без етике и естетике“. Опет, ни Беч се не може поредити нити са једним балканским градом.
- Брадата жена у метроу! Генијално! Јоланда!
- Хитлер се у гробу преврће. Какве боје, какви људи, фантастично. Шта остаде од Аријеваца, шипак. За цијели дан сам видио само једну породицу која би испунила услове да не оде у Дахау.
- Жена сва покривена, забрађена, води двоје дјеце, плус једно у колицима гура. Мали пије Mc’Donalds шејк. Оно што није пошло за руком ником од Александра Великог до Хитлера полази за руком Америма. Њихово заглупљивање и потрошачка култура ће освојити, покорити и ујединити свијет. Какав оксиморон.
- На U-Bahn станици, неки клинци се налазе да би ишли у град. Један поздравља другог: „Ђеси, јебем ти кру’ у пичку“. Знам ову псовку, ултралокалног је карактера. Јесу људи с моје планине свјетски, нема ђе нас нема.
- Schönbrunn. Некадашње ловиште, а потом љетњиковац. А ови новопечени тајкуни мисле да су фаце зато што имају викендицу поред „Обале“ и „Дринске руже“.
- Брале, ала је Вијена скупа, пивце у Будимпешти (као и у Београду, који је ту негдје у поређењу са Будимпештом) наспрам овог у Бечу дође као циркање у парку зидарског купљеног у драгстору. Све је жижа, чак ни Турци нису повољни као они у БП. Кинезе не могу да пронађем, но зато препоручујем Јапанце – all you can eat. Одмах ми падне на памет Homer J. Simpson.
- Моцартов реквијем и посјета гробљу, идеално суботње поподне. Zentralfriedhof. Тотални погодак. Прочитао сам негдје да су Бечлије опсједнуте смрћу, те да и ово мјесто само по себи представља одређени култ међу грађанством. Прешалтавши се на Вердијев реквијем, шврћкао сам се алејама овог огромног али надасве мирног мјеста (које је повремено узнемиравао звук авиона, очигледно да је аеродром негдје у близини), уживајући у достојанству, мирноћи и тишини. Све док нисам наишао на пар мјеста вјечног починка које су „заузели“ наши људи. Гдје су наши ту је и шала! Код једног лава, ламент у стиховима исписан је изнад слике дотичног испред највољенијег бића, његовог Мерцедеса. Код другог, сви налази од доктора, амамнеза, ма комплет историјат болести је уклесан у камен, тако да се случајни пролазник (попут мене) могао упознати хронолошки са напретком болести која је домаћина гробног мјеста и довела тамо гдје се сад и налази. Наравно, све је то исписано на генијално лошем српском, само је дилема да ли су наручиоци инсистирали на интегралном тексту или је каменорезац прескакао часове матерњег.
Monday, March 9, 2009
Празилук вири ли вири…
Е овако.
Пошто су се сви поново дигли око ове Беовизије, Евроазије, Евровизије или чега већ, заинтересовао ме је тај проблем са једног социо-политичког аспекта. Провртио сам у глави појаве Србије или како се већ звала држава под којом су Срби наступали у овом новом турнусу од 5. октобра па надаље, и дошао сам до интересантних закључака, да се преко тог догађаја може посматрати развој друштва и политичке сцене у Србији.
Да кренемо отпочетка.
Послије белаја и несрећа након атентата на премијера, Сабље итд, Србија је покушала да се представи на такмичењу Евровизије у бољем свјетлу, да буде допадљива али аутентична, тако да смо послали Жељка Јоксимовића са пјесмом „Лане моје“. На страну то што је помоћу тога тај лик ставио шапу на све што има везе са учешћем Србије на Евровизији у 21. вијеку, то је био покушај да се пробијемо аутентичним етно елементима, да донесемо нешто ново у Европу итд. Наравно, одмах је, у најбољој српској традицији, бачена сумња на оригиналност и складатељске способности „Ланета“, јер се појавио некакав Казахстанац који је тврдио да је пјесма његова. Да се не лажемо, пјесма је добра, али да звучи српски, баш и не звучи. Но није битно, важно је било да смо ми направили добар први утисак, да смо изазвали неку мјешавину сажаљења (поводом убиства премијера, бомбардовања итд, углавном, обрадоваше нам се Европљани, нашем новом доласку) и југоносталгије, што ће бити тема која провејава на свакој новој Евровизији, као да нам Оли Рен хоће рећи преко Евровизије „Братство и јединство је најбржи пут у ЕУ!“, углавном, послали смо им сумњиво аутентичну али солидну пјесму, премијера успјела. Нови дани долазе.
Потом је дошао ред да се игра по кључу. Послали смо оно што је Европа од нас тражила. Младиће неке. Не баш Ратка, али смо послали старим Европским педофилима оно што су жељели да виде. Као што рекох, играло се по кључу, јер је још постојала творевина звана Државна заједница, па смо као старији (и блесавији) брат одиграли фер према малом буразеру. Ту се показала и наша црта (заједничка) да кад намиришемо да нешто пролази, да то форсирамо док сви не прокрваре. И у пјесми „Заувјек моја“ од „Но нејма“ било је елемената етна који ће да смори све око себе. Наравно, ту се показала и наша (такође заједничка) црта да очекујемо увијек више од наших, да смо нескромни, па је 7. мјесто доживљено канда као неуспјех. Такође, то што су отишли Црногорци а српска јавност тај одлазак испратила крајње млако, био је тек увод у право зезање.
Пошто су наши (Срби, јелте) одиграли ферку па пустили Црногорце прошле године, очекивали су на дјелу ону народну „ја теби сердаре, ти мени војводо“ па да браћа из другог (из зрикавог погледа) ока следеће године „пропусте тимског колегу“, да се изразим рјечником Формуле 1. Међутим, ту је дошла до изражаја једна дивна српска особина, наивност, што су Црногорци искористили да ставе још једном прст у око Србима тако што су поново, онако хитлерјугендовски, сви листом изгласали „Но нејм“. То је био увод у распад Србије и Црне Горе на Србију и Црну Гору, и што рече Драган Илић, Југославија је зачета покличем „Боље рат него пакт, боље гроб него роб“, а скончала је во вјеки вјеков прозаичним „Хоћемо Фламингосе“. С обзиром на шараду од државе, није ни чудо да се сломило преко леђа Огњена Амиџића у розе одијелу, баш адекватно.
Онда је прорадио неки амалгам стида и љутње па, попут каквог основца, нисмо ни отишли на приредбу те а богами ни следеће године, јер се десило оно што се дешава у посљедњих неколико година (откако је прошао европски ентузијазам што смо се ми „призвали памети“) а то је да нам учитељица Европа често заврће руку, пали чвоке и вуче нас за уши. Но, ми као Барт Симпсон сваки пут обећамо да ћемо бити добри, али несташлуцима никад краја.
То као да је уродило плодом, а и као да се наслућивало шта ће доћи, па су у Европи одлучили да нас погурају, а ми одлучили да заиграмо на сигурну карту. Спремили смо се са свих страна. Послали смо контраст звани Марија Шерифовић и Бјути Квинс, и геј и стрејт, и црвено и црно, и Цигане (навијаче Звезде) и Гробаре (Тома Николић је водио по митинзима, а наступ режирао навијач Партизана Горчин). Ма, није било шансе да не успијемо, поготово што смо већ били пар пута попушили од совјетског блока, па је био ред да нам и они врате. А и као што рекох, као и сваке године, ЕУ нам је давала неки сигнал да смо на правом путу, док нам забију какав колац с леђа док нам тапшу и вичу да смо најљепши, најталентованији, најшмекери итд… Углавном, и преко Евровизије се утицало на изборе у Србији годинама. И побиједисмо ми и дочекасмо да организујемо сијело у Арени.
Онда се десио 17. фебруар, одвајање Косова итд. Ми смо онда у складу са нашом шизофреном идејом „И Косово и Европа“, одлучили да им покажемо и на Евровизији да не дамо Косово, јер је текст „нунанунаЕ“ будалаштине коју је пјевала Јелена Томашевић звучао као да га је написао Воја Коштуница лично. Повратак етно мотивима и Видовдану није ни потребно демистификовати. На то Европљани и нису баш одреаговали адекватно, јер их је очигледно сморио етнофазон. А и ангажована лирика није била никад популарна на том такмичењу лоших шлагера и исфураних звијезда. Преозбиљност коју су наши унијели у наступ безизражајне Јелене је била тешко сварљива и за европљане, тако да смо прошли ‘нак’.
Е сад долазимо од овогодишњег сијела. Пошто је фрка око Косова спласнула, дошла је Сека, Свекрва (Свјетска Економска Криза), терен се преселио на поље економије и социјале. Све је наштимано, као и тендери, приватизације, куповине, тејковери итд. Јер у земљи у којој Мишковић посједује хипотеке, мјенице, заложно право на душу, ум и тијело 78% људи, шта друго може да се очекује него побједа филозофије и миљеника оног ко је у музичком свијету Србије оно што је Мишковић у сваком осталом погледу, а то је Саша Поповић? (име и није уствари битно) Гдје тајкуни коло воде, нема ту ни умјетности, нити могу неки клинци ентузијасти нешто да ураде, иако иза њих стоји конгломерат Тончија и Салета Брадоње. Чак је ситуација на музичкој сцени иоле боља, не постоји један изразит монополиста као у реалном свијету (Мишковић), већ се испрофилисало пар екипа, додуше са тенденцијом укрупњавања. То значи да следеће године гледате комбинацију свих реалити шоуа – Операција Тријумф на пустом острву – два племена – забавњаци врсиз грандовци. И на крају ће неко с неким да „мијења жену/рибу или се уда за 48 сати“.
Ја да сам се питао, ја бих послао нешто најглупље што је могло да се смисли, да се једне године шпрдамо са том Евровизијом, чисто да народ не сконта гласање као да се гласа за резолуцију УН. Значи, Оскар са шлогираним Ђорђем је био пун погодак (под условом да оду да се зајебавају, а не да покушају нешто озбиљно, што су покушали). Без Бјути Квинс. Само не знам ко би онда пјевао. И да ли би ишла тужба какве НВО за кршење Ђолетових права.
Friday, December 19, 2008
All in, heads up
Ситуација се закувавала.
„Ко дијели?“ – упита Кант.
„Е стварно доста више са тим твојим перфидним буржоаским форама, па докле ћеш више овако на ситно покушавати, ја дијелим“ – узврати брадоња родом из Трира. Ово му је рекао на чистом архаичном њемачком, имали су њих двојица неких несређених рачуна и раније, то јест Маркс са Имануелом Кантом, јер док је Кант живио за Маркса се баш није ни знало. Некако је Маркс увијек више готивио савременика му, Хегела.
„Ајде не отежи него подијели, иако имамо времена на претек, уопштено говорећи.“ – рече Ниче и погледа га онако отужно, некако му би жао што је загаламио на старину, иако уопште није био груб и опор какав је умио да буде.
„Господине Маркс, стварно, може бити да сте ви у некој својој брзини па вам се чини да вријеме спорије протиче, али нама тече по нашем сату“ – добаци мали мршавко. Главом и брадом Стивен Хокинг. Неким чудом моторичка болест га је напустила тотално.
„Ево, ево“ – одговори творац „Манифеста комунизма“. По глави му се вртило да се можда мало прешао кад је тражио једнакост за све, сматрао је да би овим неваспитанима добро дошло мало преваспитавања старог типа.
„Мали, јесам ти рекао да одуговлачиш, изгледа да гледаш како да нас превариш, као и оне све силне људе што су ти повјеровали“ – подбоде га Кант онако смишљено, очигледно да је и читао нека Марксова дјела с времена на вријеме, у часовима доколице.
„Ала сте напорни“ – рече подијеливши нову руку.
Сви развукоше карте. Кант се нешто био забуљио, Ниче овлаш погледа, а Маркс као да није ни бацио око на своје карте к’о што треба. Стари коцкар. Једино је Хокинг имао малчице проблема и одуговлачио је, ипак је болест била оставила неке посљедице.
„Платио.“ – рече Кант.
„И ја идем“ – дода човјек који је упркос болести измозгао па затим написао „Кратку историју времена“.
„Ух мајка га стара, овом Канту никад ниси ни могао ништа да провалиш по фаци, тачно се види да никад није погледао женско чељаде, ма није могуће да је човјек тотално без емоција… А овај мали, види се да је јадник прележао нешто, нема никаквог грча на лицу“ – помисли Ниче. „Шта рекосмо, колико је велика?“
„Е Бог те погледо, па гдје си ти одлутао мајке ти, твојих је пола, значи пет“ – брецну се Карл. Чак се и најтврђим атеистима омакне помен неког апсолута кад год треба да се опсује или је тензија превелика.
Ничеу заигра брк на спомен Бога. Сјетио се мукотрпног писања Заратустре. „Е јеси лола, Марксе, откуд Бог у твојој реченици, аман се не сјећаш…“
Не доврши реченицу, а Маркс га прекиде. „Е хоћеш ти да играш или не, ако хоћеш прекини са лапрдањем и настављамо, знаш да нисмо баш добри с пролазним временом.“
„Добро де, шта се дрндаш одмах. Идем и ја, плаћам ти пет.“
„А да вам подигнем мало ово, овако нећемо до зоре?“ – Рече Маркс а рука му крену да подигне улог.
„Сад си ти као опасан играч, а?“ – не би баш по вољи Канту овај Марксов покушај. Некако није волио искакања из система.
„Квариша“ – промрмља у браду Хокинг, више онако за себе него за друштво.
Маркс се грохотом насмија. „Шта је, грлице моје, а? Неће чика Маркс да вас дира, нећу још.“
Ниче се био мало сморио са овим Марксовим штосовима, ипак они ово играју већ стотињак година, додуше онда помисли да би се сморио у сваком случају након сто година. А и није замјерити брадоњи, за сто година свак’ би испуцао све штосове. Некако му се чинило да је Маркс нетактичан, да не зна кад да блефира а кад да гази, некако је сматрао да му је тајминг очајан. Планирао је да му то једном саспе у лице и помене му шта се све издешавало након његове смрти, а на основу његових писанија.
„Идем“ – изјави и чукну двапут од сто највећи критичар политичке економије. Бар од присутних.
„Три па једну, и дедер мали овај пут подијели нешто боље, поштуј старије.“ Кант је у међувремену добио на горчини, а и обожавао је да иде на живце Марксу, јесте да је био старији, али ипак није било природно да зове једног Карла Маркса „мали“.
„Добро, де, господине Критичару, следећи пут ћу да ти ручни флеш подијелим, само немој више да критизираш“ – и отегну ову посљедњу ријеч, није му никад нешто легла нити једна од Критика, и с времена на вријеме знали су да упропасте партију кад би оплели један по другоме.
„Молим вас, господо, дајте да се концентришемо на партију, вријеме неумитно лети“ – добаци Хокинг незнатно подижући глас. Иако се снебивао да искаже непоштовање према старијим колегама (јер ипак је посљедњи стигао у ово друштво) двапут је жестоко изгубио живце због отезања и једном је бијесно напустио сто изврнувши га и упропастивши одијело Канту које га је служило од краја 18. вијека.
Та епизода је промијенила однос осталих играча према „клињи“, како су до тада звали Хокинга, јер су схватили да се испод непомичне маске теоретичара физике крије могућа ерупција, јер забога, он је ту тек неко незнатно вријеме, још није достигао тај ниво стрпљивости који је потребан за партију са овом екипом.
„Добро, и? Колико ћемо, госпон Прасак?“ – упита дјелилац. Изгледа да му се свиђало то што је писао Хокинг, с времена на вријеме му је било криво што он није баратао тим подацима којима је могао Хокинг када је тражио јединствену теорију. Увијек је мислио да је могао више да пружи само да је живио у неко боље, будуће вријеме.
„Три, класика“ – одговори сада смиреније Хокинг.
„Дјечак?“ – окрену се Ничеу.
Овај је био одсутан мислима, ни сам није знао шта ради он уопште овдје, зашто ево већ вијек и кусур игра покер са лошим комичарем Карлом и старом пицајзлом, префекционистом који се одазива на име Имануел, а од скора и овим клињом, према коме је, као и остатак екипе, имао поштовање гледе његовог мозга и интелигенције. Ионако су дуго вијећали кога да приме након што је Хајдегер пребачен у Одјељење Ф. На крају је пресудило то што је Хокинг имао генијалне математичке способности, па су хтјели да окусе и тај изазов, јер су мислили да је то најближе што ће се један људски ум приближити машини. Ниче је заправо размишљао да ли је ово бољи избор него да је својевремено изабрао да игра фудбал на другом крају са Коперником, Леонардом и осталом екипом. На крају је установио да му је свеједно и онда је ускочио на мјесто Сократа, који је једног дана једноставно отишао на пецање и није се више вратио.
„Двије, молићу лијепо“.
„Опа, јаки смо, а“ – баци му двије карте Маркс.
Видјевши да нема одговора, Маркс себи подијели три припремајући се за још једну исцрпну утакмицу нерава.
„Десет“ – рече Кант.
„Идем“ – убаци се Хокинг.
Ниче их погледа испод ока. „Плаћам и дижем још десет.“
Маркс се почеша по бради. Могао је то да ради читавог дана, и да опет остане неистражених дијелова.
„Двадесет? На јутро? Ајде, један је живот.“ – прихвати игру старина.
„Јесте, али једна је и смрт, за свакога.“ – Узврати Ниче.
„Може се о томе расправљати у свјетлу нових чињеница, али отом потом. Хајде да се фокусирамо на игру. Плаћам твојих десет и подижем још двадесет.“ – изненађујуће пресијече дискусију Кант. „Али само да знаш, једном ћу те посадити пред себе и објаснити ти гдје си све гријешио“.
Ниче се кисело насмија. Толике године играју заједно, али још није научио да у потпуности свари ароганцију овог уштогљеног типа. Сам је себе проклињао повремено што је пристајао на ово, сад би се радије вратио назад да, ако треба, игра шаха са Вагнером. Но убрзо би га минуле и такве црне мисли.
„Па, господо, ово није партија за мене. Други пут. “ – баци се Хокинг.
Због овог су понекад били у дилеми да ли су изабрали правог четвртог. Јесте био врхунски рачуновођа, међутим недостајало му је тог безобразлука, храбрости, продорности, иако је временом постајао све бољи. Због тога су га и трпили.
„Нема те кад год је густо, а дјечаче?“ – настављао је да брбља Маркс. Чинило се да он у овоме највише ужива. Уста није затварао. Ниче је једноставно убијао вријеме, док Канта нико није могао да прочита.
„Опрезност прије свега, буди паметан стари“ – цитира Хокинг и сам себе изненади овом реченицом, није могао да се сјети гдје ју је чуо, али је био сигуран да је гласила тачно овако. Вјероватно је ју је чуо у некој пјесми на радију који је тихо дрндао на полици и уствари чинио једини комад намјештаја заједно са столом у овој просторији која је невјероватно подсјећала на оставу.
„Платио“ – искулира ову мудролију Ниче.
„Добро, сад кад смо остали ми јаки играчи“ – констатова Маркс – „да окончамо комедију и да отпочнемо праву игру. Плаћам Имануеле, и дижем још стотку.“
Тон му се одједном промијенио. Међутим, два преостала играча нису могли да виде да ли се то десило јер је мртав озбиљан или блефира. Ипак је он био стари играч, можда је ту трансформацију одрадио свјесно. Није могао да се види нити један тик, оно грчење вилице и мишића лица које се могло осјетити код каквих зелених играча. Обријаних наравно. Код Маркса, ако је и било тикова, били су невидљиви због грма који је носио на лицу.
Кант се замисли дубоко. Истини за вољу, остали саговорници су сматрали да је то његово примарно стање, да тај човјек кад ама баш ништа не ради размишља о нечему крајње апстрактном.
Драмска пауза потраја. „Ало, трансцендентирани, хоћемо ли?“ – дочека га на зицер Маркс. Није му се уопште свиђала та концепција.
„Идем“ – некако невољно одговори Кант, а у гласу му се осјетила несигурност због овог потеза. Није успио да проконта све аспекте претходних догађаја. А сви његови а приори судови су падали у воду у партији покера. Због тога га је ова игра привлачила, мада он то никад не би признао својим саговорницима, да га је нешто тако несавршено и дефектно као партија покера вукло ка себи као свјетлост лампе какву глупу бубу.
Ниче проба мало да скрене пажњу и спусти тензију. „Је ли се мени чини или је данас баш вруће?“
Маркс изненађујуће прихвати дијалог. „Е стварно је гадно данас“.
Хокинг се укључи. „Постоји реално објашњење за то. Видите, још је Њутн у својим Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica, а потом…“
„Еј, научник, рекао си своје. Што ниси платио па да учествујеш у расправи.“ – било је ово мало неочекивано са Кантове стране, али два суиграча која су и даље учествовала у партији су климнула главом у знак одобравања на ову опаску.
Ниче схвати да је вријеме да се пређе у офанзиву. „Имам их баш гдје сам их желио“ – размишљао је, и блага језа прође његовим тијелом, иако је то оклоп нихилисте вјешто замаскирао. „Платим стотку и идем на све“ – тријумфално изјави.
„Хех“ – насмија се Маркс неким нејасним смијехом, од ког Ничеу за тренутак прођоше трнци низ кичму с помишљу да ово и није била баш нека идеја. „Враже мали“ – настави Маркс са теолошким појмовима, што је био добар знак за Ничеа, а кад је видио да овај није одмах платио да га нагази, некако му се врати самопоуздање.
Марксово лице се смрчи, овај пут је то било за озбиљно. Гомилица испред Фридриха је била импозантна, отприлике исте величине као његова. Ко зна колико је ту дневница било. Ничеа је сад више бринуо Кант, који је незаинтересовано звиждао неку Бахову мелодију. „Шта ли ова бараба крије“ – кувало се у Ничеу.
Маркс је думао шта би могао да добије а шта да изгуби ако плати Ничеу, колики су ризици. Прешалтао се из улоге филозофа и политичара у улогу економисте а због те могућности остатак екипе му је завидио и имао велики респект за њега као покераша.
Писац „Капитала“ коначно преломи. „Ма платићу ти, само да видим шта то имап, шта те то чини толико сигурним у себе, никад те нисам видио оваквог.“
Сад су сви чекали на Канта. Камена фаца уопште није одавала утисак да се од ње очекује да плати свим што има, јер је било очигледно да у посљедње вријеме Кант мало слабије стоји. Његова гомилица је била мања него двојице такмаца, некако га није ишло у посљедње вријеме, иако би он тешка срца то признао и приписао фактору среће, покушавао је да нађе неко логично објашњење.
„Хм.“ – знао је да проведе цијелу партију а да не проговори ништа сем овог уздаха. Можда и није имао основа да иде на све, али га је узбуђивала помисао на напетост и снагу ове партије, те му је било жао да не узме учешћа у њој. Додуше, можда је „узбуђивала“ ипак прејака ријеч да се употријеби за Канта.
„Да видимо…“ – крену да изусти, кад у просторију упаде неки неки грмаљ са роговима и репићем.
„Ајмо момци, пауза је готова“ – добаци придошлицца, иначе шеф смјене који је прије стотињак година као миљеник главног рогоње замијенио претходника, симпатичног господина старог кова са полираним роговима.
„Чекај, нисмо готови, партија још траје!“ – успротиви се Маркс.
„Е, знате да сте ми симпатични, али ви нисте овдје да би сте се играли већ ложили пећи пакла, знате зашто сте додијељени најгорем одјељењу“ – узврати рмпалија.
„Знамо“ – рече Ниче, бијесно бацајући карте на сто док је другом руком грабио лопату. „Јебена слободна мисао.“
„Шта ћеш, такав је договор њих двојице“ – покуша да га утјеши шеф смјене, бацајући поглед нагоре, као да тамо тражи кривца за њихове невоље.
На столу су лежале Ничеове карте лицем окренуте нагоре. Фул попова с кечевима.
Wednesday, December 17, 2008
The thrill is gone…
Стварно немам појма да ли је метеопатија појава која долази са годинама, до сад нисам у њу вјеровао, али или старим, или испреплетаност и повезаност појава у моме животу долази до изражаја и заузима мјесто које је до сада држала разбијеност, несређеност и одсуство било каквог детерминизма у моме животу, а то, што би родитељи рекли “како ствари долазе на своје мјесто” вјероватно и јесте знак да старим…
Шта се дешава, забога, да сваки пут кад се натмури небо (од Земуна, што каже Радован III), ја оплетем по некаквом блузу? Тренутно сам нашао комбинацију која је ефикаснија од свих могућих спуштача и срања, јер за дивно чудо активира ум, али не на глупавом хемијском нивоу, користи то прелијепу differentia specifica људског бића…
Почети тако што ће се малчице слушати blues, рецимо ББ Кинга како џемује са Хендриксом (Какав снимак! Има све што је потребно, и грешке, и техничку несавршеност, и једноставност и наравно моменте генијалности), одрадити session, а потом слушати Echoes од Pink Floyda док се размишља о стиховима генијалног Арсена:
Ријека доноси јесен
Реци да ли ћеш ноћас
Нека сви мржњом испрате нас
Никад жалити нећеш
Дуга очајна киша
Наравно, with a little touch of Johnny, јер не бих ја био ја да не кажем да је Џони овај посљедњи стих преименовао у исто тако генијално “нас ће однијети враг…” По снази лирике некако ми се чини логично да једино он може себи да допусти тај луксуз да се усуди дирнути у Арсена, и да то опет задржи ону тежину коју носи свака Арсенова не реченица, него ријеч…
Заиста, читати Арсена и слушати га, два одвојена доживљаја од којих сваки одише потпуношћу као да се не ради о човјеку чији је највећи квалитет управо поливалентност и мултиинструменталност…
Кувати све ово у глави контроверзног човјека који претјерује у размишљању о слободи и неким тешким и апстрактним (најапстракнијим могућим које може да докучи) категоријама док уствари u објективном свијету битише као шраф система који из дна душе мрзи (гастарбајтер у фирми која долази из земље најеминентнијег представника капитализма, бар до прије 3 мјесеца) и ето га сигуран рецепт за фисију и атомску бомбу а да се не мора од Руса купити 15 кила плутонијума…
Dedicated to
Monday, December 15, 2008
Anatomy Class
Е сад, не би ја био ја да нисам спреман да се ухватим у коштац са овим проблемом, те након слушања скоро комплетне дискографије и мало истраживања слиједи још једна у низу демистификација мистерија универзума а која се зове „Синан Сакић и миље из којег долази и због којег пјева“.
Морам да признам да ме је ово питање копкало одавно, сваки пут кад из градског видим један од два постера ма Мостарској петљи који најављују концерт (а нешто мислим и да их нема више, ионако је Синанова публика организована боље од Јеховиних свједока, све иде од уста до уста), а након концерта или у току самог (пошто ми је оперативна зона увијек обухватала подручје око стадиона Таш) констатујем да се на Ташу скупило десет или више хиљада људи и да се у ваздуху осјећа напон од преко сто хиљада вати.
Наравно, увијек ме је копкало зашто овај човјек изазива емоцију која је код сваког појединца на једном полу потенциометра, било негативног или позитивног. Дакле, или га мрзе из дна душе, или га обожавају до лудила. Зашто нема равнодушних. Ја сам Синана Сакића познавао преко његових хитова који су се могли избјећи само ако је неко живио са пингвинима на Јужном полу или негдје гдје нема струје, рецимо у руралнијим крајевима Руанде или Боцване. Стога сам се наоружао највећим могућим степеном неутралности и кренуо да истражујем феномен овог човјека. То је, морам признати, значило да сам се одрекао неке нелагодности коју сам осјећао према музичким аспектима дјеловања овог човјека, као и благу дозу дивљења према броју и степену фанатичности његових сљедбеника. На крају, ипак ћу покушати од овог да направим више социолошку студију него ли музичку анализу (јер мислим да сам стручнији за то, тј. да сам нестручнији у музичком погледу) иако ћу се дотаћи и саме музике, то је неизбјежно.
Синан Сакић је врло захвална личност за медије, у посљедње вријеме је присутан у истима захваљујући музичкој каријери једног сина (човјека са једним од легендарнијих имена, човјек се зове Медо Сакић) будалаштинама (другог) рођеног сина (човјек воли да припуца, био је криминалац док га у тој каријери није прекинуо одлазак на привремени одмор у прдару) а богами и сопственим баљезгаријама. Прије пар година је био ухапшен и протјеран из Швајцарске, он тврди да је разлог за то непосједовање радне дозволе, али изгледа да се нашло неких десетак грама кокаина код дотичног. Касније је пукла и прича да га агент и синчина тјерају да ваља кокс за њих, враг ће га знати шта је истина. Наравно да га не оправдавам, далке од тога, немам уопште вриједносни суд, међутим, да ће слава и паре доћи главе, могло се очекивати, јер као што сам рекао човјек је варилац из Лознице, значи ипак са периферије друштва.
А пара и славе је било, није да није. Синан је годинама (80-их година прошлог вијека) био ударна игла тзв. Златне петорке Јужног Ветра. Оп, хелп. Слиједе објашњења.
Јужни Ветар је продукцијска кућа (која и данас постоји, иако би се о њој могло слободно говорити у прошлом времену) коју је основао становити Миодраг Илић познатији као Миле Бас (са Перицом Здравковићем и још неким људима којима не знам име) који је био, види ти изненађења, басиста у оркестру Јужни Ветар. То је била продукцијска кућа која је имала тираже достојне Вирџина, ЕМИ-ја и сличних мастодоната свјетске музичке сцене, док су ведете ове куће бројале златне и платинасте плоче и тираже попут Ролинг Стоунса, нешто што се, као ни рецимо освајање Купа Шампиона од стране Црвене Звезде, на овим просторима више неће појавити и о чему ови што се данас баве истим послом могу само да сањају. Конуренти су их мрзили из дна душе, те их оптуживали углавном за уношење елемената оријенталне музике. Били су неприкосновени, али све има свој крај, па тако и златни период ЈВ, а послије тога, умјесто у историју, кућа одлази у муљ и тоне све дубље. Примјера ради, данашњи Јужни Ветар представља зону за атомске пробе, јер ту дефилују неки катасртофални типови који у времена бившег ЈВ не би могли ни у зграду да уђу, а сам газда се бави тиме да у сопственој емисији проведе по петнаест минута сваке седмице у карираној кошуљи и оплете по онима који га пљују у другим медијима.
Златна петорка је била екипа од пет најуспјешнијих пјевача – човјек о коме причам, Синан, Драгана Мирковић – дјевојка која је једно вријеме била апсолутни владар сцене народне музике, тамо с почетка деведесетих, до почетка рата, а онда се није снашла, али је успјела да увуче у неке безвезне пројекте и рецимо Рамба Амадеуса, а онда се удала за неког тајкуна у Аустрију, овај јој отворио телевизију и сад нас бомбардује својом музиком у приватној режији, Шемса Суљаковић – жена власница једног од најпознатијих и најубитачнијих стихова народне музике, који ја мислим сви поштоваоци ЈВ имају као лајт мотив, а неки и истетовирано – „изгубила све сам битке ал’ још водим рат“, жена с којом је дошла тзв. новокомпонована народна музика, Кемал Маловчић – један крајње опскуран лик који се бавио и бави свим и свачим, чак је повезан и са Реномеом из Бијељине, док је пети члан био Миле Китић, тада млада снага која је представљала мушкост, једини од „Петорке“ који је, да се модерно изразим, добро поднио транзицију и није постао губиташ, напротив, пребјегао је у Гранд и једну нову културу, о чему ће посебно бити ријечи (о односу ове двије супкултуре). Углавном, сем Милета, сви припадници „Петорке“ имају за чиме да жале, јер су то биле њихове златне године у сваком смислу (сви су и даље активни али су маргинализовани), иако ће рецимо то многи поштоваоци лика и дјела Синана Сакића покушати да порекну, али је примјетно да је Синан ако ништа пјевачки врло ослабио у поређењу са поменутим периодом.
Елем, та чувена „Петорка“ је жарила и палила Југом, а најпознатији су постали због легендарне турнеје ’86. кад су прошли као Ајрон Мејден, једноставно збрисали све, а све је имало кулминацију на Ташу пред 18 хиљада људи. Таш је, ко је до сада помно читао ово моје излагање, кључна ријеч у досадашњем току. Сам Синан је, на питање кад ће да напуни Арену, рекао да никад неће тамо наступати, јер ће „радије трипута да напуни Таш него једном Арену“. И ова реченица помаже више у схватању цијеле ове приче него да о томе прича некакав уштогљени професор хармоније или социологије. Но, хајде мало да се задржимо на самој музици и про ет контра утицаја Синана на ову културу.
Већина Синанових критичара ће, донекле с правом истаћи да је Синан донио неке негативне ствари у народну музику. Као прво, ту је његова најистакнутија карактеристика, његово пјевање. То је неки болни грч који је заиста тешко сварити, можда не толико музички колико то пјевање у себи носи неку муку и заиста је неприлагођеном уву тешко слушати Синана. С друге стране, нико га не може оптужити за копију каквог стила, а да су га многи покушали скинути а да им није успјело, и то стоји. Некако, као што је случај и са Хендриксом, многи покушавају да звуче слично, али кад год крене која нумера на радију, одмах се разазна оригинал од плагијатора.
Музика је можда она тачка испод ребара гдје сви који нападају Синана најлакше пролазе, јер је ту најмекше. Иако је у почетку све вукло на класичну Шумадију, стоје примједбе да су композитори Синанових нумера на велика врата увели оријентални призвук и претјерану употребу синтетике у музици, а присуство тих елемената се са сваким албумом рапидно повећавало. Као контрааргумент може се истаћи да оно што је слиједило иза Синана учинило да се Синанове композиције могу поистовјетити са класичном музиком у поређењу са данашњим издањима народне музике. А ионако на том успону каријере су му други писали пјесме.
Текстови у Синановим пјесмама, на моје изненађење, не носе никакву негативну поруку. То су углавном текстови који описују класичне патње (углавном љубавне, али и остале) људи, а који уопште не величају некакве нежељене вриједносне системе. Ту управо и лежи највећа предност Синана у поређењу са директним конкурентом, ретардираним offspringom, Гранд продукцијом и турбо фолком. Синан не форсира ни простаклук, ни курвалуке, ни лаку лову, ни курчење, ни пуцање, ни криминал (не гарантујем за magnum opus Синанов, човјек је снимио петнаестак албума, гдје он деклинира, али не и број хитова), већ само описује, и то поприлично вјерно, атмосферу на дну.
Кад сам поменуо Таш као прву кључну ријеч, логично је да постоји и друга кључна ријеч, а по мени, то је „дно“. Али не у негативном смислу, ако таква ружна ријеч може имати дугу конотацију сем негативне. Синан је човјек са дна и који пјева људима са дна. Јер, нити смо ми сви способни да разумијемо Арсена, нити смо напаљени да слушамо панк, нити сви контају трипове наварених аутора, нити се сви, што је још битније, не налазе у турбо фолку. Да би се човјек идентификовао са класицима турбо фолка, мора се посједовати одређени статус у друштву и материјална подлога, јер се ту ипак уживају добра као што су „кока-кола, марлборо, сузуки“ и „виски с мало леда“, „вотка“, иде се у казино, вози се „ferrari црвени и то двеста на сат“. Код Синанових слушалаца се пије вињак и пиво, пуши се Фаст (некад је то био Век) а кока-кола је ријеткост на трпези па чак и за славу, пију се домаће јефтиније разблажене варијанте, а главно превозно средство је аутобус, и то богами ГСП, то јест троцифрена варијанта, приградски. Већина Синанових слушалаца, бар посјетилаца концерата, су људи са периферије Београда. Субурбана супкултура у правом смислу ријечи, предграђе. Али много искреније него центар града.
У свјетлу овога постаје и много јаснија она горња прича о томе зашто Синан неће Арену већ хоће Таш. За неупућене, Таш је напуштени стадион у центру Београда, који је врло добро сакривен испод Ташмајдана, тако да се може врло лако промашити ако се не зна гдје је. Таш је напуштен и тако изгледа, бетон из ког је већ одавно избио коров, еродиран до сржи, огољен до кости, као и Синанове пјесме и живот његових фанова. Шта ће њему Арена, сва у свјетлима, улицкана, уштогљена, кад нико од обожавалацане би знао шта да ради ту, нити како да од главу разбије флашу кад зачује „Мииииииииико, друже мој“… Шта ће њему уопште билборди, рекламе на скупим телевизијама и у фенси новинама, кад његова армија не прати те врсте медија, њихов медиј јесте усмено предање и неко међусобно разумијевање…
Трећа кључна ријеч у свему овоме јесте концерт, то јест наступ уживо. Нажалост, сада ћу самог себе да дискредитујем јер ћу да изјавим на никад нисам био на неком концерту Синана Сакића, иако сам хтио неколико пута да то учиним, да видим ко су ти људи који стоје у првом реду са дресом Џоа Сакића, ко су те дјевојке, како то да људи од 18 година знају текстове настале прије њиховог рођења, да осјетим толику количину коју сам осјетио само издалека, кад сам се нашао у близини Таша док је трајао концерт. Зато ћу упутити људе да прочитају један сјајан и крајње неутралан прилог листа „Време“ са посљедњег концерта Синана Сакића, одржаног крајем августа, седам дана прије Јелен Лајв Фестивала, на коме сам био (постоји прича да је и Синан хтио тај 5. септембар, али да ови нису никако могли да помјере наступ Иги Попа, па је Синан попустио, али је то макар учинио Иги Попу). Као увод у тај текст, а као завршну реченицу, позајмићу реченицу из истог, а коју је такође и аутор текста узео од свог другара, а која је била један од разлога и мисао водиља за настанак овог текста:
Видиш, то је тај свет: свет тешких текстова, виртуозних солажа, маргиналних друштвено-економских група и њихове супкултуре; свет одбачених и презрених.
Thursday, December 11, 2008
Има ли смрти послије живота?
Иако све говори да ће ово да буде један крајње депресиван пост, ја се надам да то неће бити случај. Данас се нешто возим метроом и на тренутак видјех хаџију који вози то чудо и кад сам угледао његово лице, то је било лице мученика, рекох себи, па колико ли је овај човјек сморен кад онако изгледа, изгледа као да је учествовао у Француској буржоаској револуцији а већ тада му је било доста свега. И онда ми паде на памет… Шта су најдепресивнија занимања, тј. шта бих ја схватио као таква?
10. Возач метроа – да почнем са овим мојим другаром. Сваки пут тунел и свјетло на крају тунела, да попиздиш… 90% дана проводиш у најцрњем мраку, не виђаш дана, не можеш да гледаш рибама у буљу јер се с тобом нико не смије возити, не можеш да заврћеш на кусуру и картама, и све ти се сведе да видиш мало свјетла приликом уласка у следећу станицу… Ако је истина она жвака да свак’ прије смрти иде у правцу свјетла на крају тунела, онда овај баја доживи више реинкарнација од Далај ламе. In and out so many times… Oде чука брате, чему да се нада чоек кад дневно доживи блиски сусрет четврте врсте 562 пута…
9. Дилер Аце Лукаса – да употријебим цитат из пјесмице са албума „БРЕнд“ – па високу плаћа цену да на’рани нос и вену… Мислим да су рудари из уџбеника радног права, и шваље из лионских ткачница (они што су због њих настали синдикати) били више цијењени и боље плаћени, а мање су радили…
8. Стенограф на сједницама Скупштине Србије (ту се убрајају и камермани) – сем професионалних мазохиста, а неке и лично знам, једино ови људи морају да укључе мозак док она плејада ликова дефилира иживљавајући се на оним несретним микрофонима, које такође жалим. Али како укључити мозак на оне глупости, то је исто као да покушаваш да возиш авион умјесто на керозин на угаљ. Додуше, сад ми паде на памет она фора, ко посљедњи искаче из албанског авиона? Der Heizer, што би рек’о Кафка.
7. лектор телефонског именика – мислим шта рећи? Толико лица, нема радње фабуле…
6. Радник у штампарији календара Оптима Модрича – Ничега превише! – писало је у Делфима. Додуше, неке ствари досаде на прво гледање, типа Јелен Суперлига, Ријалити шоуови (јеботе како се ово мијења по лицима, броју, падежима итд. у српскоме язы́ку?) Опра, домаће серије, неке ствари допизде послије одређеног времена, па на крају, послије довољно буљења у исту чак ти се и њено краљевско величанство Вагина згади. А након тога, наравно, слиједи штрикче и какво јаче дрво. Јер се, након свега, постави питање: “Чему, брате”?
5. Гробар у пустињи… Here’s a one for you… Једно логичко-метафизичко питање, реда да ли постоји перпетуум мобиле или да ли је свијет имао почетак у времену и простору или је одувијек постојао? Како ископати рупу у пијеску кад се овај константно осипа? На чему стајати док копаш? Да је Грчка у пустињи а не у камењару, Сизиф би вјероватно гулио на мезарју као што то сад ради Зеко Савић.
4. Економ нижеразредног фудбалског клуба, што пере дресове. Ух брале. Познато је да се фудбалери зноје као лавови, још ако је у питању неки аматерски клуб који се ионако попуњава из редова људи који баш и не стижу да се тушну прије текме, а неки богами нити послије… Елем те људе, те економе, препознаћете по томе што им на утакмици очи сузе без обзира на резултат…
3. Запослени у СокоШтарку – кад бих замишљао мучење, тако бих радио. Неког кога мрзиш из дна душе ставиш да ради на траци са „Бананицама“. Свак’ би јео и јео и јео док на крају не би умро. Е то браћа правници зови кривично дјело „подстрекавање на самоубиство“. Једино дјело за које одговара само подстрекач а не и извршилац.
2. Тон мајстор и продуцент и остали несретници који раде на албуму Јелене Карлеуше – кажу да су претходне двије екипе скончале у Лази, први су се потукли у мензи и један од њих је приклао осталу тројицу рибљом кошћуром прије него што је себи пресудио тако што је скочио у лонац са подварком, а друга екипа је под будним оком свезана након што је тонац за миксетом успио да окрњи зуб на кваку и њиме себи пререже вене десне ноге. Имајте разумијевања за ове људе, нису знали у шта се упуштају.
Исти примјер само на другом серверу за нед’обог
1. Пумпаџија на вјештачком осјемењавању (зачећу) – Као што је много великих умова утврдило прије мене, живот има истанчано чуло за иронију. Људи плаћају куртоне и афтер пилуле толике паре, Дурекс направио империју на томе, приватних гинеколога више него контролора ГСП-а (овдје се то зове BKV, и важе за најгаднију екипу коју неко може срести, спрам њих су Цигани из 6. кварта и навијачи Ференцвароша мала маца, но о томе други пут) а овај лола направи дијете а не јебе, нема чак ни оних пет секунди око којих се врти сав излазак, плаћена пића, лафина, скупи сатови и јефтини мириси и класичне лажи (let’s go with my spaceship and go to the moon… OK it’s not spaceship, it’s my car… And we’re not going to the moon, we’re goin’ to my place… Touch this and you will fly to the moon… OK!) О судбино клета…
Tuesday, December 9, 2008
Pero nada pueden bombas, donde sobra corazón…
Милтон Фридмен, једна од перјаница тзв. Чикашке економске школе, по многима највеће име економске науке у другој половини XX вијека, умро је прије двије године, али што је много важније, умрло је виђење економије које је он заступао. Лоше интерпретирана теза Адама Смита о „невидљивој руци тржишта“ коначно је дошла главе десници која је јахала на таласу који је имао свој врхунац седамдесетих, али је економска криза довела на власт конзервативце (прије свега Регана и Маргарет Тачер) који су црпили задовољство народних маса и трошили резерве социјалног мира које су им обезбиједиле претходне године просперитета, мира и добре власти уводећи дерегулацију и слијепо повјерење у већ поменуту „невидљиву руку тржишта“.
Понекад заиста дође човјеку да се запита да ли су елите и лидери преспавали часове историје и да ли економисти који заступају тезу о слободном тржишту посједују основна рачуноводствена знања да израчунају просту ствар: да је дугорочно (ово наглашавам, дугорочно) много исплативије смањити јаз између богатих и оних са друге стране хијерархијске љествице, него пустити „фер утакмицу“ која у старту није фер јер у трци на сто метара неко креће двјеста метара иза старта а неко већ испија вискије и шампањце на метар испред или већ иза циља?
Сматрам да је основни смисао историје нека врста парафразе еволуционих процеса, а то је да би били бољи морамо избјегавати понављати грешке. Одличан примјер за то да тржиште само по себи не може да опстане јесте Велика депресија са краја 20-их година прошлог вијека. Чим су мало попустиле кочнице које је притискала држава у западним друштвима, дошло је до дивљања задуживања а консеквентно томе и цијена. Друге ставке, попут инвестиција и штедње, биле су занемарене. Е у томе и јесте поента да у државној управи раде мудре главе које ће штедити кад иде и кад се зарађује а упумпавати новац кад је период стагнације. Донекле је и оправдан страх неоконзервативаца због дилеме „лоша регулација“ или „дерегулација“.
Што се тиче другог проблема, а то је исплативост смањивања јаза између богатих и мање богатих, поново треба позвати у помоћ историју. Као најгоре примјере шта се дешава када се пусти да се богати богате а сиромашни додатно пропадају, могу се навести Хаити, Индонезија (гдје кажу да је Сукхарно марн’о неколико десетина милијарди долара), Тајланд (бивши премијер Шинаватра, мислим да је у притвору сада, власник је Манчестер Ситија, а народ се бави промјеном пола и педофилијом) и низ земаља Латинске Америке, гдје су хунте упропастиле низ економија. Овдје бих волио да истакнем примјер Чилеа, о чему је писала Наоми Клајн (ауторка једне од најомиљенијих антиглобалистичких и алтерглобалистичких књига, „Но лого“) у својој књизи „Доктрина шока: успон капитализма катастрофе“, гдје она описује како су рахметли Милтон Фридмен и његови пулени помогли пуч да се свргне Аљенде да би довели Пиночеа и покушали свој експеримент – грађење економије од нуле. Сравнити све са земљом и кренути испочетка, тотална слобода тржишта, све у приватне руке, максимална дерегулација. Наравно, како је економија Чилеа назадовала усљед неадекватне приватизације, чикашки лавови су тврдили да треба још више дерегулисати тржиште и све приватизовати, док стање није постало неиздрживо. Чиле је, о ироније ли судбине, спасила нафтна компанија која је и даље била у државном власништву, а производила је 85% извоза.
Некако заиста и не разумијем поенту приватизације на силу, тамо гдје је приватни капитал од почетка присутан, и јесте логично да је дао најбоље резултате. У Америци приватни капитал постоји одувијек, чак је и серијал Централних банака био приватан, али калемити концепцију приватног капитала ни из чега, то јест продавати успјешна (па само успјешна или потенцијално успјешна предузећа се могу продати, неуспјешна у слободној тржишној утакмици не могу, то је постулат истих тих laissez-faire магова који предлажу приватизацију, класична замка) предузећа која успут имају и монопол и тргују егзистенцијалним добрима, што им додатно диже цијену, јесте глупост огромних размјера. Зар не би било логичније да држава од пара које успије некако да приштеди (или добије од кредитора) одвоји у неки сопствени приватизациони фонд (нека то буде нешто попут фонда за докапитализацију) и кад год неко од тих предузећа почне да стагнира, помоћи? Говорим о предузећима која, ако је управљачка машинерија иоле нормална, не могу пропасти. Наравно, неко ће рећи да смо то већ имали, али сматрам да је до пропасти довело лоше управљање и прегломазност неких предузећа, а не систем државне контроле.
Зашто би Руси улагали у НИС? Зато што воле Србију? Тешко. Ако они могу нешто да ућаре од НИС-а, или Амери од Сартида, зашто то не би могли наши људи? Ионако се доста инвеститора приликом приватизације задужи код какве банке (е сад тога неће бити тако лако) па приватизује нешто. Поготово је опасан проблем та тзв. средња приватизација, гдје опскурни ликови купују предузећа која су доведена на руб пропасти на крајње нерегуларан начин, гдје, да су препуштени „слободном тржишту“, сигурно не би дошло до пада вриједности.
Ово је неки контра принцип дерегулације, гдје није било допуштено да „слободно тржиште“ не одведе у пропаст предузеће. Овдје се поставља питање умијећа вођења економске политике (сјећа ли се ко шта је то?) од стране владајуће екипе. Но, ако је народ пренио дио суверенитета на њих те они могу да одлучују да ли да се крене у рат, онда је природно да власти следује и главна ријеч приликом одређивања економске политике. Ипак то све треба укалупити у добре законске оквире који неће оставити пуно простора за могућности злоупотребе.
Наравно, увијек постоји страх да ће на власт доћи нека тотална економска незналица попут Панча Виље (или то би његов саборац Запата) који ће на опаску да више нема пара рећи: „Како нема, па је ли имамо штампарију? Па штампај паре!“
Ипак, у нади да ће будуће вође које долазе са љевице бити просвјетљеније, само треба рећи:
Viva la Revolución!
Monday, December 8, 2008
What seems to be the officer, problem?
Е сад, да ли се то десило, то није предмет мог излагања, јер неке емисије заиста оваплоћују (надам се) блаженопочивши дух деведесетих који и јесте настао у неком хадронском колајдеру између Пинка и РТС-а деведесетих. Није баш настала Божја, прије ће бити да је настала Ђавоља честица, антиматерија укуса, која је упропастила многе младе умове оплеменивши их будалаштинама типа „родићу ти сина краља казина и кокаина“. Опет се извињавам на дигресији.
Иако сам противник употребе ватре у било које сврхе сем да се припреми роштиљ или згрије у временима хладноће, некако ми дође жао што тај пожар у Абердаревој није закачио к’о што треба Спортску редакцију, јер право значење ријечи ТВ Бастиља добива на тежини тек кад се узме у обзир „прегалаштво и радеништво“ екипице која тавори негдје на потезу мрачни студио-кафана „Таш“.
Овај пут ћу да занемарим бравуре и алкхолне узлете Душка „Флаше“ Кораћа, његово русофилство и мржњу према Америци, опијеност Јеленом Ишинбајевом, сморене преносе Гојка Андријашевића, егзалтираност и трансфер године Аце Фаце, стагнацију, ма какву стагнацију, стрмоглави пад Слободана Шаренца (који се ближи свом претходнику Добросаву „имао је малу породичну непријатност, наиме, умро му је отац“ Гајићу), недовољно датог простора новосадском мајстору одбојке Јергићу, бескрвност и беспризорност Страјнића, оног несретног малог са увученом главом у рамена, не знам ни како се зове као и генијална идеја да се попуњавају Пеђом „Благоглагољивим“ Јуришевићем, логореичном незналицом… Част изузецима (Новаковић, Висковић), но предмет моје запрепаштености јесте анахроност емисије за коју морам признати до сад нисам ни знао да постоји.
Емисија се зове „Јелен Суперлига“ или тако некако, иде у неком опскурном термину типа недјеља касно увече. Емисија је екстремно лоша копија емисије коју је својевремено водио Марко Марковић (упропаштен и срозан на Пинку до непрепознатљивости), гдје се екипа која ради емисију уживјела да ради емисије попут оних из славне прошлости. Постоје најмање три проблема која у старту урнишу овако замишљену концепцију, један субјективан, један објективан и један онако…
Први проблем (објективни) је у томе што ова лига нити изблиза није оно што је некадашња СФРЈ лига била. Погледати резултате ондашњих представника у Европи и данашњих, (све екипе са простора СФРЈ су узеле 3 бода у Лиги УЕФА, Динамо сретно побиједио НЕЦ, о Лиги Шампиона да не причамо), тако да то што Јавор побиједи Партизана не говори о јачини Јавора већ о ниском квалитету најјачих екипа.
Други, субјективни проблем јесте што РТС данас располаже са некадашњим разносачима кафа старим мајсторима попут Драгана Никитовића, Младена Делића, Радивоја Марковића, а нема ни царева који би свако укључење направили догађајем (попут Еде Пеција или Мирка Камењаревића – го, го, курац го, пречка), а данашњи лафови се труде да оживе тај неки стари дух, што им не полази за руком.
То нас доводи до трећег проблема, а то је да би и ти стари мајстори сигурно унаприједили свој ниво, али то ова екипа РТС-а и даље избјегава. У споменутој емисији сам у року од пар минута чуо пар таквих анахронизама да ме то и јесте потакло да ово напишем. Прво се јавио Звонко (аман тај човјек и даље ради? Ваљда је пауза у хокејашком првенству) са Маракане, гдје је просуо један од својих непоновљивих бисера, душа пјесничка је то: „У полувремену смо видели ватромет на трибинама, али је у другом полувремену изостао ватромет голова“. Онда се јавио неки лаф са Карабурме, гдје је употријебио флоскулу „резантним ударцем“, шта год то значило. Никад нигдје нисам чуо тај израз сем код наших фудбалских коментатора. Шта то значи, иначе? А онда се прославио још једним класичним лупетањем (након што је тип из Напретка стварно мајсторски лобовао Радишу Илића са 50 метара): „Гол за Евровизију, гол за шпице фудбалских емисија широм Европе“. Каква Евровизија човјече, Интернет загазио у пунољетство, и код нас се већ користи више од деценије… Не буди лијен, ја се баш напеналим да погледам хоће ли бити тог гола негдје на телевизији каквој која се гледа мимо Србије. Имам осам спортских канала, плус неке босанске, хрватске, али јок… Избојкотоваше типа из Крушевца, завјера је то нека…
Углавном, да резимирам, не треба нама ни Соња Бисерко ни Наташа Кандић да нас подсјећају да још нисмо одмакли од деведесетих, упалиш РТС и вид’ стварно, с времена на вријеме те запахне мирис дизела, крви и звук мотора који иде „двеста на сат“… И онда упериш ка небу поглед „очима боје дуге“…
Али да не буде све тако мрачно, ево мало да се баци погледи на ведрију страну приче:
Tuesday, October 7, 2008
Писма са аутоцесте – Breaking the road
Аутопут према Загребу, Хрватска.
- Неки чудан осјећај. Док рецимо путујем од Београда ка Суботици, „Мајке“ ми леже најбоље. Ево сад, док путујем Лијепом Нашом/Њиховом (непотребно прецртати), „Мајке“ не иду никако. Морао сам да пустим старог дркаџију Цанета и први албум Брејкерса. „Тражим те“. Не бих ово назвао доказом моје југоносталгије, прије бих рекао да је то моја потреба за дисхармонијом. Или моје шизофреније. Хармоније, боље речено чистоће, по било којој основи, ми је преко главе, а она по националном основу ми се згадила и онечистила во вјеки вјеков. Чак ме и ови јебени претјерано чисти аутопутеви (пардон, аутоцесте) жестоко нервирају. Autobahn wannabe.
- Ево улазим у отрпилике седамдесети сат мог путовања у посљедњих 12 дана. Кад умрем, молим вас, сахраните ме са ногама у бетонском лавору, да ми не падне на памет, ако се којим случајем повампирим, да кренем у какав обилазак. Нешто контам, можда могу да искомбинујем да се покачим са ‘Ndranghetom или Camorom па да скончам са ципелама „Made in Mješalica“, па да уштедим труд организаторима са’ране?
- „Не желим да живим хиљаду година…“ Који монструм себични би да живи хиљаду година? Брале, ако ниси стигао да урдаиш то што си хтио за 80, или ниси оћејфио, ондак нич, стани у ред и чекај реинкарнацију у виду лептира или пустињског пацова… Замислите… Каква би то зајебанција била да људски вијек траје 1000 година! Па ваздух би потрошили за 300, а да не причам о води или ‘рани! Некад се то можда могло, у вријеме Метузалема и остале Старозавјетне екипе, ем их је било неколико десетина хиљада пута мање, ем су постојали такозвани „прочишћавајући фактори“ типа: Куга, Глад, Маларија, Лавови, Скакавци, Дизентерија (видјети под тзв. Десет пошасти Египта), а и сами Египћани су радили на смањењу броја поданика. Да би се осјећали као у реклами за Бронхи.
- Конзум. „Поносни спонзор хрватске ногометне репрезентације“. Еј, поносни! Код нас су спонзори фудбалске репрезентације или неки стрејнџери који немају појма у шта су се увалили или неки постиђени домаћи бизнисмени уцијењени каквим снимком кућне радиности или су их ухватили мртве пијане да потпишу уговор о спонзорству. Елем, одсуство сваке свијести. Онда није ни чудо што нам „репка“ игра као да су сви надувани.
- Сесвете. Како познато звуче сва ова имена. Ем послије изласка из земље Хуна свака ријеч коју разумијем звучи као текст „Херувимске пјесме“, ем сам се ових топонима наслушао код чика Џонија. „Живи у Сесветском Краљевцу и зову га Јура…“
- „Месечева кћи“. Ко је написао ову пјесму? Стари дркаџија Цане или фини господин Антон? Има елемената обојице…
- Ево нас на наплатној постаји „Загреб-Лучко“. На правцу за цесте А1 и А6. Џамбо-билборд „Најљепшом цестом ка најљепшем мору“. Дође ти да завидиш колико људи воле своју „домовину“. Да не претјерују оволико, били би најкул. Први излаз са аутоцесте је Јастребарско. Гдје је Џони одрастао. Због тога су га зајебавали кад је дошао у Загреб.
А онда је он ту горчину(рецимо у пјесми „Обрати пажњу на посљедњу ствар“, студијски снимак, тачно може да се осјети та горчина, грч, у гласу… Да ли те двије ријечи потичу од исте? Загрчити, загорчати? У његовом гласу се стапају у једно…) преточио у антологију. А екипа (која на њега и даље гледа као на сељачића из предграђа, да се то видјети у филму „Кад Мики каже да се боји“) и даље пије гемиште и Баделов коњак по загребачким каванама, док је он стигао да обрне пун круг и постане на крају таксиста у Утрехту. А они и даље сједе по „Кавказу“. „Блату“. И осипају се. Као и број кавана. Тешко вријеме за маторе.
Оставити траг, биљег иза себе који ће те надживјети. Само тако може се негирати бесмисао бивствовања.
- Седамдесетак смо километара од Ријеке. Одмориште „Равна Гора“. Живот има ненадјебив смисао за хумор и иронију. Један од симбола српства и четничког покрета поготово се зове као и одмориште, комплекс са бензинском црпком и камионџијским WC-ом. Или обрнуто. „Гдје си био?“ – питаће ме. „У Хрватској“. „Гдје тачно?“ „Па, сјећам се момената на ‘Равној гори’“. С обзиром колико ми се иде у клоњу, вјероватно ће ми утисци са „Равне горе“ бити међу најупечатљивијим. Само да ми не искочи дублер Чича Драже и не покуша да ми прода шајкачу. Имам већ једну.
- Ријека. Fiume. Исти град, са два имена, која значе исто. Глупава социјалистичка високоградња је заиста упропастила многе градове. Чак ни море не може да извади све флеке ружноће. Чак и лука дјелује исувише индустријски. А не видјех нити Кантриду.
- Читам „Јутарњи“ (Истарско издање), а чека ме „Глобус“. У „Јутарњем“ доста љевичарских погледа. Отпор свему што долази са српских подручја пада у воду чим сам бацио поглед на насловну страну – на њему наш бренд – афере, овај пут куповина испита на факултетима. Што се више упиреш да се разликујеш од комшије, све више схваташ да ти дијете личи на њега. Само молиш Бога да је то зато што вам се клинци друже и тренирају фудбал/ногомет заједно.
- Бог те, кол’ки тунел (Учка)! 5 километара! Какве би се код нас трке или и ризичне акробације изводиле, само да имамо толики! Мислим, тунел. Кад се већ са оним испод Стамболчића код Пала добро зезамо, замисли да имамо оволики… Мислим, тунел.
